Nastavak:
Povedem ja sa sobom i onu malu sestricu, jer sam joj obećala, a njoj nisi smijo lagat ako si obećo. Vukla sam je na onim sonama cilim putem, a ona je čuvala skije i cipele. Čim smo došle do ćuprijice, di su se pojile krave, zamal nas nije zbola Pavina Svilenka. Pavina Svilenka je bila najgora krava koju je ikad neka krava mogla otelit. Sva naša srida bila je na jednu stranu, solidna, samo si moro čuvat Svilenku. Bila je brate pošćetarka i uvik bi skrvili za njom. Čim se okrenemo ili splandujemo krave na Pogancu, pa malo prilegnemo, Svilenka bi zanila u nečije žito ili zob. Najviše je volila jist po bunišću one plastične vrećice. Tako smo jedne prilike mlađa sestra i ja zaspale kod krava u srid podne. Kad su sve krave plandovale, Svilenka je odšulala u Petrovu zob. Nažderala se i nadula, šira nego dulja. Pripale se nas dvi da ne pukne, zob prisna a krava stenje. Ako crkne, moremo i mi za njom komotno, kući ne smimo.

Dositim se ja i natram je kandžijom kroz one pokošene njive. Gonjala sam ja nju sve dok ona nije, s oproštenjem, počela litat. Ljudi moji šta je iz nje zeleni izašlo, sad bi mogla pognjojit čitavu svoju bašču. Cili dan je potlje toga priležala, a mi se pitonjale. Ovaj put kad me je ugledala pritvorila se u vraga. Odjedanput je skočila, uleti u onaj namet, razbuca ga rogovima pa se frci ravno na nas. Nas dvi vrisnušmo, poleti i Fina Perijina da nas ubrani. Vidim ja da će nas Svilenka zbost. Zgrabim onu skiju i mlatnem je po gubici. Ja kad krv bljuznu po onoj prtini, to je dozla da sam je priklala. Dignu Svilenka glavu i tupim mukanjem odleti u štalu. «E, nek si je sinko zalopatila, da nisi, ona bi tu malu zbola.» reče meni Fina. Ma, žena ne mere da dođe sebi. Mislim sama u sebi, e da ti znaš šta je litos bilo ne bi ti moja Fina tako govorila. « Ma ništa, reci Anki da je bilo u samoobrani za život, a ono će kravi zarast, nek joj mažu masti.» kažem ja Fini i onako sva pripanuta, rabrim malu sestricu i dođemo mi do Škrilje. Sidnemo na ona sona. Mir, tišina, snig svjetluca a u šumi se potiho čuje huk. «Promina će vrimena, mila. Čuješ li onu huku. Danas ćemo se iskijat i isklizat. Znaš, proliće je već došlo svugdi, samo nije ovde. Sutra će jugo, snig će se topit i uskoro ćeš moći brati visibabe, neće više bit klizanja.» Pričam ja tako onoj maloj sestrici, nek dite nešto nauči. Ona jide neke medenjake i samo mi reče. «Što ti seke lažeš. Bolje ti je ajde na vrilo pa mi donesi vode, ja sam ožednila, nemoj pričat beveze.» Vidim ja da ona ništa ne svaća, pravo malo dite. Nasmijem se i pođem prema vrilu.
Kad sam došla na onu među, srce mi opet pristade kucat od stra. Gledam i ne virujem očima. Ne mogu da razaznam šta je. Nešto se zeleno nagelo i pije vodu. Nisam mogla ni vrišćat, ni koracat. Pomislila sam da to nije Zmaj. Na leđima je imalo ko neke rogove, grbu, glava šarena, sklupčano, noge upale u snig. Odjedanput se odnekud pojaviše dvi ruke. Ljdske ruke. Skidaju rogove s leđa. Vidim da su to skije i da bi to mogo bit čovik. Skinu i neku vreću s leđa. Odjednom vidim i crnu kosu. Laknulo meni, ko da sam ugledala ne mišajuć sveca. Skližem se ja niz onu među i ravno udarim u čovika. Pade on brate ko svića u ono vrilo. Smočijo se ko čepina. Ustade i pođe galamit, beštima li beštima. Ništa ja njega nisam razumila. Ja zanimila. Samo sam ga gledala. Nisam mogla virovat da isprid mene vas mokar i rumen u licu stoji, ni manje ni više, nego čovik s Himalaja, Stipe Božić. Taman kad sam ga tila upitat 1001 pitanje, on se blago nasmješi i ode. E, prisilo brate meni i to skijanje. Šta je bilo tog prolića, čitaj drugi put.

Izvor : Kupres365.com